.
Prvo: jer zeleniš sadrži više hranljivih materija od jednake količine mrtvog mesa. To će zvučati kao iznenađujuća i neverovatna tvrdnja mnogim ljudima, jer su vaspitani da veruju da ne mogu da žive ako se ne uprljaju mesom, i ta zabluda je tako široko rasprostranjena da je teško probuditi prosečnog čoveka iz nje. Mora se dobro razumeti da to nije pitanje navike, ili naklonosti, ili pristrasnosti; to je jednostavno stvar gole činjenice i kao prema činjenicama nije i nikad neće biti dovedena u pitanje. Postoje četiri sastojka neophodna u hrani, svi oni su neophodni za popravku i izgradnju tela, (a) proteini (belančevine); (b) ugljeni hidrati; (c) masti (lipidi); (d) razne vrste soli. To je klasifikacija uobičajeno prihvaćena među fiziolozima, mada neka skorija istraživanja teže da to modifikuju u određenoj meri. (Treba imati na umu da je ovaj tekst pisan početkom 20. veka. Prim. prev.)
Nema sumnje da svi ti elementi postoje u većoj meri u biljkama nego što ih ima u mrtvom mesu. Na primer, mleko, kajmak, sir, orasi, grašak i pasulj sadrže veliki procenat proteina ili belančevina. Pšenica, ovas, pirinač i ostalo zrnevlje, voće i većina povrća sastoje se uglavnom od ugljenih hidrata – to jest, od skroba i šećera. Masti su nađene u gotovo svakoj proteinskoj hrani, i takođe mogu biti uzeti u obliku putera ili ulja. Soli su nađene praktično u svoj hrani u većoj ili manjoj meri. One su od najveće važnosti u održavanju telesnog tkiva i ono što se zove nedostatkom soli uzrok je mnogih bolesti.
Nekad se tvrdilo da mesna hrana sadrži neke od tih stvari u većoj meri nego povrće i nacrtane su neke tabele na takav način da to sugerišu; ali još jednom, to je pitanje činjenica i mora se sagledati iz te tačke gledišta. Jedini izvori energije u mrtvom mesu su proteinske materije koje se tu nalaze i mast, i kako mast u njemu nema sigurno više vrednosti od drugih masti, jedina tačka za razmatranje su proteini. Sad, mora se zapamtiti da proteini imaju samo jedno poreklo; oni se od neorganskih polaznih materija pripremaju u biljkama i nigde drugde. (Naravno da životinje prave svoje proteine koji im izgrađuju tkiva ali je smisao napred rečenog da se esencijalne aminokiseline, osnovne gradivne jedinice za izradu proteina, stvaraju u biljkama a ne u životinjama. Životinje i ljudi imaju u svojem mesu sve vrste esencijalnih aminokiselina pa zagovornici jedenja mesa to daju kao argument u prilog jedenju mesa (ali ne zaboravimo da su one u životinje došle iz biljaka). Mnoge biljke, plodovi i zrnevlje koje čovek jede sadrže sve esencijalne aminokiseline, a postoje i vrste biljaka koje nemaju sve esencijalne aminokiseline, neke jednu a neke neku drugu, ali ko je taj ko jede samo jednu vrstu biljke, i to baš onu koja nema sve esencijalne aminokiseline?! Prim. prev.) Orasi, grašak, pasulj i sočivo su daleko bogatiji od bilo koje vrste mesa tim sastojcima i oni imaju tu enormnu prednost da su ti proteini čisti i stoga sadrže svu energiju prvobitno uskladištenu u njima tokom njihovog oblikovanja. U životinjskom telu proteini, koje je životinja apsorbovala iz biljnog carstva tokom svog života, neprestano prelaze nadole u razgradnji; tokom tog spuštanja energija prvobitno uskladištena u njima se oslobađa. Za posledicu, ono što je već iskoristila jedna životinja ne može koristiti druga. Proteini su određeni u nekim od tih tabela po količini azota koje sadrže u sebi, ali u hrani od mesa ima mnogo produkata raspadanja tkiva kao što je urea, mokraćna kiselina i kreatin, od kojih svi sadrže azot i prema tome su procenjeni kao proteini, mada nemaju nikakvu vrednost kao hrana.
Niti je to sve zlo; jer to raspadanje tkiva je nužno praćeno stvaranjem raznih otrova koji se uvek nalaze u mesu svake vrste; i u mnogim slučajevima škodljivost tih otrova je vrlo velika. Tako ćete primetiti da ako dobijete išta hranljivo jedući mrtvo meso, to dobijate jer je tokom svog života životinja konzumirala biljnu materiju. Dobijate manje ove hrane nego što bi trebalo, jer je životinja već iskoristila polovinu od toga, i dobijate uz nju razne nepoželjne supstance i čak neke prave otrove, koji su naravno očigledno štetni.
Znam da ima mnogo lekara koji će prepisati odvratnu dijetu mesom, u cilju da ojačaju ljude i da će često naići na izvestan uspeh; mada se u toj tački ni po čemu ne slažu, jer dr. Milner Fotergil piše: "Sve krvoproliće izazvano Napoleonovom ratobornom sklonošću je ništa u poređenju sa gubicima života nebrojenih osoba koje su potonule u svoje grobove zbog pogrešnog uverenja u pretpostavljenu vrednost goveđe čorbe." U svakom slučaju, ozdravljujući rezultati se mogu lakše dobiti iz biljnog carstva kada je nauka dijete ispravno shvaćena i mogu se dobiti bez užasnog zagađenja i bez svih nepoželjnih propratnih pojava u drugim sistemima. Dozvolite da vam pokažem da o svemu ovome ne dajem neke neosnovane tvrdnje; dozvolite da vam citiram mišljenja doktora, ljudi čija su imena dobro poznata u svetu medicine, tako da možete videti da imam puno pravo za sve što sam rekao.
Nalazimo gospodina Henri Tompsona, člana Kraljevskog hemijskog društva, da govori: "Gruba je greška smatrati da je meso u bilo kom obliku neophodno za život. Sve što je neophodno ljudskom telu može se pribaviti iz biljnog carstva... Vegetarijanac može izvući iz svoje hrane sve elemente neophodne za rast i održavanje tela, kao i za stvaranje toplote i snage. Mora se priznati kao činjenica izvan svake sumnje da su neke osobe, koje žive od te hrane, jače i mnogo zdravije. Ja znam kako mnogo preovlađujuća mesna dijeta nije samo puka nepotrebna rasipnost, već izvor ozbiljne nevolje za potrošača." To je jasna izjava poznatog lekara. Onda se možemo okrenuti rečima člana Kraljevskog društva, gospodina Bendžamina Vard Ričardsona, doktora medicine. On kaže: "Mora se pošteno priznati da mereno po težini, biljne supstance, kada su pažljivo odabrane, imaju upadljive prednosti nad životinjskom hranom po hranljivoj vrednosti. Voleo bih da vidim vegetarijansku i živeti od voća zamisao, stavljenu u opštu upotrebu i verujem da će tako i biti."
Poznati lekar, dr. Vilijam S. Plejfer, hirurg, je rekao sasvim jasno: "Životinjska hrana nije potrebna čoveku"; i imamo dr. F. Dž. Sajksa, naučnika, medicinskog zvaničnika za Sv. Pankras, da piše: "Hemija nije u suprotnosti sa vegetarijanstvom, više od biologije. Hrana od mesa sigurno nije neophodna za snabdevanje belančevinama potrebnim za obnavljanje tkiva; stoga dobro odabrana dijeta iz biljnog carstva je savršeno ispravna, sa hemijske tačke gledišta, za ishranu čoveka."
Dr. Fransis Vačer, član Kraljevskog udruženja hirurga, član Hemijskog društva, primećuje: "Nisam uveren da je čovek bolji fizički ili mentalno ako se hrani mesom."
Dr. Aleksandar Heig, član Engleskog društva lekara, glavni lekar jedne od najvećih londonskih bolnica, je napisao: "Da je lako održavati život na plodovima biljnog carstva nema potrebe pokazivati fiziolozima čak i da većina ljudske rase nije neprestano umešana u pokazivanje toga; i moja istraživanja pokazuju, ne samo da je to moguće, već da je to neizmerno povoljnije na svaki način, i daje veću snagu i telu i umu."
Dr. M. F. Kumes, u Američkom stručnom časopisu i novostima iz jula 1902, završio je naučni članak na sledeći način: "Dozvolite mi da izjavim prvo da meso toplokrvnih životinja nije neophodno u ishrani u cilju održavanja ljudskog tela u savršenom zdravlju." On nastavlja da pravi neka dalja zapažanja koja ćemo citirati u našem sledećem poglavlju.
Dekan fakulteta Džeferson medicinskog koledža (Filadelfija) je rekao: "Dobro poznata je činjenica da cerealije kao sastojci dnevne hrane zauzimaju visoko mesto u ljudskoj ekonomiji; one sadrže sastojke u dovoljnoj količini da održe život u njegovom najvišem obliku. Da je vrednost hrane od cerealnih proizvoda bolje poznata to bi bila dobra stvar za rasu. Nacije žive i uspevaju samo na njoj i time je sasvim pokazano da meso nije neophodno."
Tu imate brojne jasne izjave i sve su one uzete iz napisa poznatih ljudi koji su obavili značajno proučavanje u hemiji hrane. Nemoguće je poricati da čovek može da živi bez te užasne dijete mesom i osim toga da ima više hranljivosti u jednakoj količini povrća nego u mrtvom mesu. Mogu vam dati mnoge druge navode, ali ovi gore pomenuti su dovoljni i oni su lepi primeri među mnogim drugima.
Nema komentara:
Objavi komentar