Zašto je smrt neophodna? |
Zašto duša ne može da nastavi da se dalje razvija u istom telu?
U
ovom trenutku smrt je potrebna; smrt nam je neophodna. Ništa ne možemo da
radimo dugo, bez predaha. Igramo se 45 minuta ili čitav sat, a potom se umorimo
i potreban nam je odmor. Isto se događa sa našom težnjom. Pretpostavimo da na
Zemlji živimo šezdeset ili sedamdeset godina. Od tih šezdeset ili sedamdeset
godina, možda meditiramo svega dvadeset ili trideset dana, a čak i tad samo po
nekoliko sati. U svojoj meditaciji običan čovek ne može neprekidno da
teži četiri sata, dva sata, pa čak ni jedan sat. Kako da onda ima težnju,
stvarnost ili svest koja bi ga u trenu odvela do večne Istine ili besmrtne
Svesti?
Smrt
nam u ovom trenutku na neki način pomaže, jer nam omogućava da se malo
odmorimo. A kad se potom vratimo,
vraćamo se sa novom nadom, novom
svetlošću, novom težnjom. Da smo,
međutim, imali svesnu težnju, uspinjući plamen koji sve vreme gori u nama,
videli bismo da lako možemo da pobedimo fizičku smrt. Osvanuće dan kada smrt
neće biti neophodna.
U ovom trenutku,
međutim, nismo sposobni za to; slabi smo. Duhovni Učitelji, koji su oslobođene
duše, nadvladali su smrt, ali ipak napuštaju telo onda kada Bog to od njih želi.
Običan
čovek koji dvadeset, trideset ili četrdeset godina na svojim plećima nosi teret
čitave svoje porodice, reći će: "Umoran sam. Sada mi je potreban
odmor." Za njega smrt zaista ima smisla, jer njegova duša odlazi u svet
duša i tamo se odmara. Za božanskog ratnika, za
tragaoca za Večnom Istinom, smrt, međutim, nema smisla. On želi da neprekidno
napreduje, bez predaha. Zato će pokušati da živi u stalnoj težnji, u večnoj
težnji. Pomoću te večite težnje pokušaće da pobedi smrt da bi večno mogao da
ispoljava Božansko koje je u njemu.
Da li je smrt bolna?
Da li je smrt bolna?
To
se razlikuje od slučaja do slučaja. Ako se čovek ne moli i ne meditira i ako ne
sledi duhovni život, tada mu je zaista bolno da se rastane od ovoga sveta, jer
ne želi da se preda Božjoj Volji. Kao prvo, on ne zna i ne oseća šta je Božja
Volja. On isto tako ne oseća ni Božju svesnu Zaštitu, Vođstvo i Brigu, tako da
mu izgleda da je sasvim izgubljen. U ovom svetu ne može da učini ništa, a u
drugom svetu sve je neizvesno. Gde nema težnje, postoji ogroman strah, jer
obični ljudi osećaju da je smrt nešto potpuno nepoznato. Oni ne znaju kuda idu.
A tragaoci znaju da idu Svevišnjem, da idu u carstvo Gospodnje. Ono im je
privremeno nepoznato, ali svest tog nivoa je oblast mira i odmora. Ona pripada
Svevišnjem, njihovom večnom Ocu. Zato ne osećaju nikakav strah.
Naravno,
tu je i fizički bol. Ako neko boluje od određene bolesti i nije u stanju da tu
bolest ubaci u nešto više i dublje, kad dođe vreme da umre, čak i do poslednjeg
časa, prirodno je da će njegovi dani biti izuzetno bolni. Čak će i poslednji
trenutak biti veoma bolan, jer će smrt doći po njega u veoma destruktivnom
obliku. Sila smrti, Biće smrti, kod svakog se pojavljuje u različitom obliku u
zavisnosti od dostignuća duše i njenog ostvarenja na Zemlji.
Obični ljudi koji ne teže duhovnosti, ljudi koji su potpuno ogrezli u užicima neznanja, osetiće smrt kao strašno, okrutno biće, kao groznu, mračnu figuru. Ponekad sila smrti ima mnogo pomoćnika koji se pojavljuju pred osobom na samrti, pa ljudi veoma često vide tigrove ili nezamislivo ogromna bića i bivaju zastrašeni.
Obični ljudi koji ne teže duhovnosti, ljudi koji su potpuno ogrezli u užicima neznanja, osetiće smrt kao strašno, okrutno biće, kao groznu, mračnu figuru. Ponekad sila smrti ima mnogo pomoćnika koji se pojavljuju pred osobom na samrti, pa ljudi veoma često vide tigrove ili nezamislivo ogromna bića i bivaju zastrašeni.
A
iskreni tragaoci vide svog Učitelja ili Svetlosno biće, poput Anđela, koje ih
odvodi nebeskim kočijama. Ovi tragaoci su mnogo godina naporno radili na Zemlji
i sada Majka Zemlja svesno želi da im ponudi blagoslovenu i božansku
zahvalnost. Njihov Unutrašnji Pilot ili njihov Guru ih odvodi, a oni pred sobom
vide dobru Božju Ruku koja ih u Svom Zlatnom Brodu prevozi na Zlatnu Obalu.
Neki
ljudi u trenutku smrti vide svoje davno preminule rođake. Dolaze njihovi
najdraži, i to izgleda kao da je neko ko već poznaje put došao da ih odvede u
drugi svet.
Ako
smo okovani neznanjem, u trenutku fizičke smrti
bol će biti u nama i oko nas. Ta bol potiče od neznanja u ljudskom umu i
ljudskom telu koje nas sprečava da uđemo u kraljevstvo smrti, a potom i da ga
svesno i namerno prevaziđemo. Ali, ako se veo neznanja ukloni, tada ne može
biti bola ni u smrti ni u svetu oko nas. Ako smo u stanju da uđemo u sam izvor
naše patnje i bola - a to je neznanje - i ako Svetlošću svoje duše možemo da to
neznanje preobrazimo, smrt će za nas biti kao koridor koji nas vodi na drugu
obalu. Ta druga obala je Večita Svetlost koja nas usmerava, štiti i oblikuje na
putu kroz večnost.
Zemaljski i večni život
Pošto
sam duhovan čovek, na osnovu moje sopstvene spoznaje mogu da kažem da duša ne
umire. Mi znamo da smo večni. Došli smo od Boga, živimo u Bogu i ispunićemo
Boga.
Naš
zemaljski život dolazi od beskrajnog Života, Života božanskog. U ovom
zemaljskom životu, mi možda boravimo na svetu kratko vreme. Ali, unutar tog
zemaljski ograničenog života je bezgranični Život. Nakon određenog vremena, mi
ulazimo u hodnik smrti na neko vreme. Kad uđemo u taj hodnik, duša napušta telo
radi kraćeg ili dužeg odmora i vraća se u oblast duša. Ako je čovek bio
duhovan, tu će ona povratiti svoj večni Život, Život božanski, koji je postojao
pre rođenja, koji postoji između smrti i rođenja, koji postoji u smrti, a
istovremeno i prevazilazi smrt.
Kad živimo u duši, tako nešto kao što je smrt ne postoji. Postoji jedino stalni razvoj naše svesti, našeg života težnje. Ali, kad živimo u telu, smrt je sve vreme tu. Čim u naš um uđe strah, mi smesta umiremo. Čim naiđu negativne sile, mi umiremo. Koliko samo puta umiremo svakog dana! Strah, sumnja i strepnja neprekidno ubijaju naše unutrašnje biće.
Kad živimo u duši, tako nešto kao što je smrt ne postoji. Postoji jedino stalni razvoj naše svesti, našeg života težnje. Ali, kad živimo u telu, smrt je sve vreme tu. Čim u naš um uđe strah, mi smesta umiremo. Čim naiđu negativne sile, mi umiremo. Koliko samo puta umiremo svakog dana! Strah, sumnja i strepnja neprekidno ubijaju naše unutrašnje biće.
Raj je u nama
Raj
ne znači mesto sa velikim kućama, velikim palatama ili imanjima. Ne! Raj je u
našem umu. Kada uživamo u božanskim mislima, mi smo u Raju. Kada negujemo
nebožanske misli, mi smo u paklu. Raj i pakao su stanja svesti. Ono što svako
ljudsko biće ima je svest. Pomoću Svesti mi vidimo realnost. Kada težimo, naša
konačna svest postaje beskonačna. To je Raj. Svakako da je istina da ćemo svi
imati božanski život, ali to ne znači nužno fizički besmrtan život. Svest Raja
je besmrtna. Ali, ako osećamo da će fizičko da ostane besmrtno, kao što je Raj
besmrtan, onda grešimo. Ovo fizičko telo će živeti šezdeset, osamdeset,
stotinu, možda dve stotine godina, a onda će otići.
Sama ideja Raja je nešto sjajno, svetlo, divno i, u isto vreme, besmrtno. Moramo, međutim, da znamo šta je besmrtno u nama. To je težeća svest u nama.
Sama ideja Raja je nešto sjajno, svetlo, divno i, u isto vreme, besmrtno. Moramo, međutim, da znamo šta je besmrtno u nama. To je težeća svest u nama.
Raj
i pakao su dobrim delom u našem umu. Ako gajiš dobru misao, onda stvaraš Raj.
Ako plačeš Bogu za svetlošću, onda dobijaš dobro iskustvo, prosvetljujuće
iskustvo, a to iskustvo nije ništa drugo do Raj. S druge strane, ako gajiš
negativnu
misao, onda stvaraš pakao.
Raj i pakao se mogu iskusiti svakog dana.
Kada um postane žrtva briga, nemira i drugih nebožanskih sila, kada je um uznemiren, uzrujan, mučen ružnim, nečistim i nebožanskim mislima, osećamo da smo u paklu. Ali, kada lepota, svetlost i božanstvenost srca izađu na površinu i mi pokušamo da ih otkrijemo i ispoljimo u svetu koji teži, onda osećamo da smo u Raju.
Ne moramo da čekamo smrt da bismo našli pakao ili Raj. Oba su unutar nas u našem svakodnevnom životu, u našem svakodnevnom ponašanju. Ako smo uvek duševni i predani, u mogućnosti smo da ostanemo uvek u Raju baš u ovom životu na Zemlji.
Kada um postane žrtva briga, nemira i drugih nebožanskih sila, kada je um uznemiren, uzrujan, mučen ružnim, nečistim i nebožanskim mislima, osećamo da smo u paklu. Ali, kada lepota, svetlost i božanstvenost srca izađu na površinu i mi pokušamo da ih otkrijemo i ispoljimo u svetu koji teži, onda osećamo da smo u Raju.
Ne moramo da čekamo smrt da bismo našli pakao ili Raj. Oba su unutar nas u našem svakodnevnom životu, u našem svakodnevnom ponašanju. Ako smo uvek duševni i predani, u mogućnosti smo da ostanemo uvek u Raju baš u ovom životu na Zemlji.
Nema komentara:
Objavi komentar